Thursday, October 1, 2015

НАЦИОНАЛНО СЛУШАЊЕ ДУНАВСКЕ СТРАТЕГИЈЕ 2015- STATUS QUO AND OUTLOOK

Поштовани,

Канцеларија за европске интеграције Републике Србије и Дунавски цивилно-социјални форум уз подршку Скупштине АП Војводине и Покрајинског секретаријата за међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу организују Национално слушање Дунавске стратегије , које ће се одржати 20. октобра 2015. године, са почетком у 10.00 часова у Великој сали Скупштине АПВојводине у Новом Саду.
Национално слушање се организује са циљем да се представи улога Републике Србије у имплементацији Дунавске стратегије и да се представе реализовани и пројекти који су у току.
Како је испред нас нова етапа програма који пружају финансијску подршку, овде првенствено мислимo на Дунавски транснационални програм, циљна група овог састанка су представници локалних управа, компаније које су уско својим профилима везане за реку Дунав и цивилно друштво, које је у великој мери, али несистематски узело учешћа у имплементацији Дунавске стратегије

Иницијатор састанка: 

Организација:


Уз подршку:




Tema: REKA DUNAV I DUNAVSKA STRATEGIJA, Datum: 08/03/2012, Br: 01/12

Ovo istraživanje je urađeno u Biblioteci Narodne skupštine za potrebe rada narodnih poslanika i Službe Narodne skupštine. Za više informacija molimo da nas kontaktirate putem telefona 3026-532 i el. pošte istrazivanja@parlament.rs. Istraživanja koja se pripremaju u  Biblioteci Narodne skupštine ne odražavaju zvanični stav Narodne skupštine Republike Srbije.

Reka Dunav je najveća međunarodna reka Evrope, po veličini druga međunarodna reka u svetu, jedna od važnih saobraćajnih arterija srednje Evrope. U početku 19. veka Austrija je imala monopol plovidbe na srednjem Dunavu, dok je Turska držala ušće na koje je pretendovala Rusija. Interes tih dveju sila uticao je da Bečki kongres nije doneo posebna pravila o primeni opštih načela slobode plovidbe Dunavom. Austrija i Rusija zaključile su 25. juna 1840. godine ugovor kojim je proglašena slobodna plovidba celim tokom Dunava, uz ograničenja pravila Bečkog kongresa "u pogledu trgovine". U praksi, međutim, ovaj ugovor nije mnogo značio.
Od stvarnog značaja bio je Pariski ugovor o miru od 30. marta 1856. godinel. 15-20.), zaključen posle poraza Rusije u Krimskom ratu kojim je predviđeno da će se načela Bečkog kongresa primeniti i na Dunav i njegovo ušće.
Obrazovane su dve komisije: Evropska (Austrija, Francuska, Pruska, Rusija, Sardinija, Turska i Velika Britanijasve potpisnice ugovora od kojih većina nepribrežne države), koja je bila zamišljena kao privremeno telo koje će upravljati ušćem, i Obalska komisija (Austrija, Turska, Bavarska, Vitenberg, Srbija, Vlaška i Moldavijasve pribrežne države, od kojih su poslednje tri kao vazalne kneževine, bile zastupljene preko komesara), koja je bila predviđena da reguliše plovidbu na ostalom delu Dunava i vremenom preuzme funkcije Evropske komisije, kada ona prestane sa radom. To je značilo učvršćivanje nepribrežnih imperijalističkih država na Dunavu.
Obalska komisija sastavila je 1857. godine akt o regulisanju plovidbe Dunavom sa ciljem da oslabi uticaj nepribrežnih država. Ovome su se suprotstavile Engleska i Francuska.
Evropska komisija obrazovana na vreme od pet godina postepeno se pretvarala u stalni organ velikih sila što je produživanjem mandata bila sve do početka Prvog svetskog rata.
Godine 1865. ona donosi Akt o plovidbi, koji usvajaju sve potpisnice Pariskog ugovora.
Berlinski kongres (1878. godine) unosi nova značajna pravila u regulisanju plovidbe.
Nadležnost Evropske komisije proširena je na ceo sektor donjeg Dunava i izričito je priznata njena nezavisnost od teretorijalne vlasti.
Austrougarska je dobila koncesiju da prokopa kanal u Đerdapu (prokopavanje Sipskog kanala završeno je 1896. godine). Londonska konferencija 1883. godine proširila je nadležnost Evropske komisije na sektor od Galca do Braile. Rumuniji i Srbiji, iako tada nezavisnim pribrežnim državama, nije dozvoljeno da učestvuju na konferenciji sa odlučujućim glasom. Protivrečnosti velikih sila povećavaju se u vezi sa rastućim interesima ujedinjene Nemačke krajem 19. veka.
Versajskim sistemom mirovnih ugovora Dunav je proglašen međunarodnom rekom od Ulma do mora, zajedno sa pritokama koje služe dvema državama ili većem broju država i kanalima koji ih povezuju; sloboda plovidbe proglašena je i za nepribrežne države. Deo Dunava od Ulma do Braile dat je na nadležnost novoosnovanoj Međunarodnoj Dunavskoj komisiji, a ostali deo Dunava (od Braile do mora) ostavljen je u nadležnosti ranije Evropske komisije. Na taj način nije stvorena jedinstvena rečna komisija, kao što je to urađeno kod ostalih međunarodnih reka, i time su velike sile uspele da zadrže isključivi uticaj na ušću Dunava da bi se mešale u rad pribrežnih država u pogledu regulisanja plovidbe na ostalom delu. Pošto su pobeđene sile izbačene iz Evropske komisije, ona se svela na Veliku Britaniju, Francusku, Italiju i Rumuniju. Imperijalističke sile su prodrle i u Međunarodnu Dunavsku komisiju. Na međunarodnoj konferenciji u Parizu 1921. godine donesen je konačni Statut Dunava, koji predstavlja konsakraciju pravila Versajskog sistema i učvršćenje uticaja nepribrežnih imperijalističkih sila (internacionalizovani su plovni delovi Dunavskih pritoka: Češke Morave, Taje, Drave, Tise i Moriša). Rumunija je odbila da prizna nadležnost Evropske komisije od Galca do Braile; posle dužeg sporenja pitanje je privremeno rešio Semerinški modus vivendi od 25. juna 1933. godine, a pet godina kasnije Sinajskim sporazumom (sporazum Rumunije sa Velikom Britanijom i Francuskom od 18. avgusta 1938. godine).
Bukureškim ugovorom od 1. marta 1939. godine Nemačka je primljena za člana Evropske komisije, iako je Hitler 1936. godine jednostrano otkazao Ugovor o Dunavu. U cilju ostvarivanja dominacije Nemačke na Dunavu sazvana je septembra 1940. godine međunarodna konferencija u Beču koja je donela nova pravila o regulisanju plovidbe Dunavom.
Posle Drugog svetskog rata borba velikih sila i pribrežnih država oko uticaja na regulisanje plovidbe Dunavom došla je ponovo do izražaja u novim uslovima međunarodnih odnosa.
Pariskim ugovorom o miru 1947. godine predviđeno je sazivanje konferencije na kojoj će se rešiti dalji režim Dunava. Tako je Jugoslavija, po ovlašćenju velikih sila sazvala Beogradsku konferenciju 30. juna 1948. godine na kojoj je usvojena Dunavska konvencija 18.avgusta, na kojoj je kao osnovni cilj istaknuto "osiguranje slobodne plovidbe Dunavom u skladu sa interesima i suverenim pravima podunavskih zemalja i učvršćivanje ekonomskih i kulturnih veza kako između samih podunavskih zemalja tako i sa drugim zemljama". Prvi put je organizovana jedinstvena komisija za ceo rečni tok čije su članice isključivo pribrežne države. Pravila o režimu plovidbe donosila je svaka pribrežna država posebno za svoj sektor Dunava, s tim što mora voditi računa o osnovnim pravilima koje donosi Dunavska komisija čije je sedište u Budimpešti.
Prvo zasedanje Dunavske komisije održano je 11. novembra 1949. godine u Galcu. Na devetom zasedanju 1953. godine prihvaćen je jugoslovenski predlog o izmeni poslovnika Komisije kojim je uvedeno ravnopravno kolegijalno rešavanje u Komisiji. Jugoslavija je ratifikovala Konvenciju o privilegijama i imunitetima Dunavske komisije. Pravilnik o plovidbi Dunavom usvojen je 1951, a dopunjen 1955. godine.[1]

DUNAVSKA KOMISIJA

Dunavska Komisija je međunarodna, međuvladina organizacija, uspostavljena Konvencijom koja se odnosila na režim plovidbe na Dunavu i koja je potpisana 18.08.1948. u Beogradu.
Primarni zadaci Dunavske Komisije su aktivnosti koje se odnose na zakonske odredbe i razvoj slobodne dunavske plovidbe komercijalnih tokova pod zastavama, u skladu sa interesima i suverenitetom zemalja potpisnica Beogradske Konvencije, kao i ojačanje i razvoj ekonomskih i kulturnih odnosa pomenutih zemalja i istih zemalja sa trećim zemljama.
Države članice Dunavske Komisije su Republika Austrija, Republika Bugarska, Republika Mađarska, Savezna Republika Nemačka, Republika Moldavija, Ruska Federacija, Rumunija, Republika Srbija, Republika Slovačka, Ukrajina i Republika Hrvatska
Od 1954. godine sedište Komisije je u Budimpešti. Zvanični jezici Dunavske Komisije su nemački, ruski i francuski.
Dunavska Komisija svoj rad zasniva na širokom istorijskom iskustvu kontrole plovidbe međunarodnim rekama Evrope i najboljim postupcima drugih komisija međunarodnih reka, uključujući i Evropsku Dunavsku Komisiju, uspostavljenu Pariskim Mirovnim sporazumom 1856.godine.
Vizija Dunavske Komisije je povezana sa stvaranjem jedinstvenog plovidbenog sistema kopnenih reka Evrope. Vodeći računa o prethodno pomenutim prioritetima, aktivnosti Komisije su orijentisane na ujedinjeno i prema zakonskim odredbama uzajamno priznanje regulatornih dokumenata, neophodnih za plovidbu na Dunavu i drugim delovima jedinstvenog plovidbenog sistema, doprinos poboljšanju uslova i bezbednosti plovidbe, stvaranju zahteva za integraciju Dunava u Evropski sistem po obimu značajnog transportnog koridora.
Kako bi ostvarila pomenutu integraciju, Komisija aktivno sarađuje sa značajnim međunarodnim telima koja se bave različitim pitanjima transporta kopnenim rekama, kao što su Evropska Ekonomska Komisija Ujedinjenih Nacija, Centralna komisija za plovidbu na Roni, Evropska Komisija i dr.
S ciljem jačanja uloge Dunavske Komisije u međunarodnoj saradnji na polju kopnene plovidbe, države članice Beogradske Konvencije planiraju modernizaciju Komisije, sticanjem većeg uticaja i novih funkcija, kao i proširenjem kruga članica, što će biti moguće kada se tekući proces revizije Konvencije završi. Francuska, Turska i Evropska Zajednica su izrazile odlučnost da postanu članice modernizovane Dunavske Komisije.[2]
Pored Dunavske komisije formirana je i Međunarodna komisija za zaštitu reke Dunav (The International Commission for the Protection of the Danube River (ICPDR sačinjena od predstavnika 13 zemalja podunavskog regiona. Misija ove komisije je da promoviše i koordinira održivo i integralno upravljanje vodama, uključujući i zaštitu, poboljšanje i racionalnu upotrebu voda u cilju dobrobiti zemalja dunavskog sliva i njihovih stanovnika. Tadašnja Savezna Republika Jugoslavija je 30. januara 2003. godine ratifikovala Konvenciju o zaštiti reke Dunav, a punopravni član Međunarodne komisije za zaštitu reke Dunav postala je 19. avgusta 2003. godine.
Inače konvencija je podpisana 29. juna 1994. godine u Sofiji, a stupila je na snagu oktobra 1998. godine kada je ratifikovana od strane devet članica (od 11 članica tada).

Post a Comment

Danube Dayli News: Study: Human waste remains main source of fecal pollution in the river Danube

Karl Landsteiner University of Health Sciences, Technische Universität Wien and the Medical University of Vienna present the findings of th...